-Kada se sudilo, zloglasnom sefu gradske policije u Velikom Beckereku, Juraju Spileru, dalekog aprila 1948 godine, jedna od njegovih izjava je bila sledeca:” Pre nego sto krenem na opisivanje pojedinih akcija u Karadjordjevu, istini za volju, hteo bih da istaknem da je to selo bilo najtvrdji orah u mojoj policijskoj praksi.Ne samo da mi nikada nije uspelo da nadjem u tom selu poverenika, vec je i drzanje svih uhapsenih lica sa nase tacke gledista bilo vrlo tvrdo.Sve akcije i sve provale u tom selu su izvrsene
iskljucivo na osnovu podataka dobijenih od lica iz drugih sela. – ( Iz Istorije B.Karadjordjeva/ grupa Fb )

Verovatno taj zloglasni sef nije znao da se sva deca u Karadjordjevu, uce nekoliko bitnih stvari jos od malena.A od svih jedna, posebna: “Da te zemlja crna ne cuje” ili “Ni zemlja crna da to ne zna”
I sto je receno u poverenju to ostaje u poverenju, ne ispoveda se ni na grobu
onih koje volimo.Kao da je prica “U cara Trajana kozje usi”, njihovo licno naravoucenije iz proslosti ili da su polozili zakletvu cutanja .Tacno se znalo kome; sta; kada; gde i kako se moze –reci.Jer nisu ni svi Karadjordjevcani bili rodjeni mudri.Narocito se od blesavih trebalo cuvati.
Sve price se bolje pricaju kada imaju u sebi neki dinamican pokret tuge ili neku tragediju, skrivenu, koja sluzi kao motor price.Ali kako starim, primetila sam da lepota umetnosti i lepota secanja mi donose vise u svojim praznim rukama nego i jedna prica puna neocekivanih preokreta i dramatike.Otkrila sam, da mi lepa secanja upravo kao i balet; i slika Kandinskog;i koncert za celo od Elgara; donose –utehu.Ne, kao u pesmi Matosa, gde kosa sapuce-pssst i u smrti se sniva-..ne. ne ta uteha iz ljubavnog ocaja nego -uteha iz lepote zivljenja.

Lepota zvuka tako duboka da mozemo zaplakati.Apstraktnost koja nas moze ispuniti.Kao svest o svetlosti duse u nama.Uzdah i ljubav takodje dolaze praznih ruku upravo kao sve istine; istorije ili osmeh Mona Lize.Saznanje da nismo sami.
U lepim secanjima takodje nismo sami.Zato je bitno secati se lepog.Zato se borimo za fotografije iz davne porodicne i nase proslosti.Zato smo sentimentalni kada cujemo pesmu koja nas vrati u neko draga vremena.Uteha, da zivot i da svi ti lepi momenti i jesu momenti zbog kojih zivimo.Zivljenje za zivljenje kao umetnost za umetnost…i sve sto je lepo, smesno, melanhilicno, dolazi bez reda.Padaju secanja bez datuma.I kada vas neko pita: Kada je to bilo?-Razmislite, pogadjate,sumnjate.Zatim vas pitaju,oni malo filozofski nastrojeni-Pa kako znas, da se dogodilo?-Pogledate tu budaletinu i odgovorite sami sebi ”Znam, jer znam ljubav kao i zivot sto su dosli praznih ruku i sve dali.Znam jer srce je na mestu kada se secam”
Ali vi samo smuseno podignete ramena i kazete- “Ne znam” ili odgovorite jos nesto gluplje.I to vrlo rano uce decu u Karadjordjevu, da uoce razliku izmedju dve vrste pitaca. Kada neko postavlja pitanje samo da bi cuo svoj odgovor i kada neko postavlja pitanje zato sto zeli da uci.

*
-“Nosila sam sa ponosom prljavoroze haljinicu sa malim izvezenim bambijem ispod leve naramenice.Ne znam koliko mi je godina.Skakucem pod velikim stablom,krosnja je ogromna, gazim cudne plodove voca koga nikada nisam videla.- Ajme Ljubo!! Eno ce se sva isprljati dudicima!- cujem zenu sa maramom na glavi i vidim mamu kako skace sa hoklice.Ali ja gledam u kokoske.One trce.Hocu i ja da trcim!I Moja mama hoce da trci.Kokoske! Guske!Curke!Patke! Prasina! Perje!Prasina! Sunce!
Ogromna senka iskace ispred mene.Zmirkam jer mi sunce bije u oci.Ali ne mogu da vidim ko stoji ispred mene.
-Zdravo-kaze mi senka.I dalje zmirkam, razaznavajuci sorc, cvrgava kolena, sva izgrebana i smedje sandale pod prasinom.
Gledam moje sandale.Prasina!Mekana!Kokoskeee! Oko senke trcim!Mama trci, senka trci.Sto je selo lepo! Svi trce!Prasinaaaa.
– A ujo ima ljulju u kotarki!- kaze mi senka.
Stajem.Okrecem se.On zmirka.
-Ajde! Ja sam Dragan, tvoj brat!
A mama kaze:”Molim te pazljivo Dragane, da ne padne iz kotarke, jos je mala”
-Ma daj tetkaaaaa-I on me uhvati za ruku.Ja uopste ne razmisljam da izvucem ruku.Gledam u njegove velike prasnjave sandale i okrecem se, osvrcem i pokusavam videti kako to ostaju otisci nasih sandala razlicitih sara i velicina u prasini i kako su kokoske bez sandala.Guske nemaju sandale.Patke nemaju sandale”

*
Nista lepse od zimskih raspusta u Karadjordjevu.1970 i neke je bilo bas nezgodno u selu; u noci bez meseca i jedne jedine sijalice koja je pukla, otici do poljskog.Narocito u zimu kada Kosava u ganku plese sa jezuskama sneznim.Zato se drzao lavoric izpod kreveta.
-Draagaanee…
-Dragane…znala sam namestiti malo cmizdrav glasic. Cusnem ga, on ne reaguje.Opet ga protresem.
-Hmmmmmm.. sta je!?
-Moram u wc!
-Lavoric, pa izvoli,spaaaavamise.On se sakriva pod dunjom.
Povlacim dunju- Dragaane, moram kaaakiti-
-pfffffffffffffffffff-ustaje
Kozun, papuce.Papir.I do stale. U stali je i za najvece zime toplo.
Trazim kanalic u stali.Slame ekstra.
-Neemoj gleeedati.
-Niko ne gleda. Kaki vec jednom!
-Ne mogu.Mislim da ti gledas.-I on izlazi iz stale.
-Pozzzuriiiiiii. Smrznucu se…vice ispred stale.
- Ne mogu jer- krava gleda u mene!
-Ajmemeeeeni smrznucuuuuseeee! Moooolim te kaaaki!
U trijumfalnom momentu kada mi je uspelo, krava koja me je gledala,odluci da je njoj vreme da piski, 20 centimetara dalje od mene.
-Ispred stale, cuti on,cutim ja, klizavo u papucama i Dragan mi cvrsto drzi ruku.Odjednom pocne smrkati, mirisati kroz vazduh i zacene se od smeha…Ja placem u pidzami zutih nogavica…
-Oooocu kuuuciiii…

*
-O curko slepa!!!!!Poginucemo lebac ti tvoj!!!!! Pa el gledas ti!? Gde vozis u kanal????
Lepo sam te naucio kako se vozi traktor!!!Smaaaanjuj gaassss!!Slusas ti sta ti ja pricam!!!!!!
Ispred nas u augustovskom crvenilu predvecerja i zlatne prasine,guske se spremaju poletiti i ja sa Draganovim prvim stojadinom za njima.
Vristim od smeha.

*

-Imam ti nesto reci i samo tebi.Jesi cula?Ovo jos niko ne zna.
Uh odmah sam znala ovo je ono: Da ni crna zemlja ne zna…
-Zenim se.
-Onom iz Cesterega?Nisam mogla sakriti razocarenje u glasu.
-Ma kakvi ta je za ponekad.
-Onda onom iz Zitista?
-Tu sam davno susnuo.
-Ima jedna kod nas u selu, srce mi uzela.Nema druge.
Ja nju moram zeniti.A jesam je i u problem uvalio.
-Bicu tetka!!!!Samo kako mislis to sakriti?
-Bas si ti neka azdaja! Ne mislim ali moram nekome reci.I moram
smisliti kako da kazem Dudi i Mici.Uvek je roditelje zvao po imenu.
-Ne bih ja njima nista rekla nego pred svrsen cin. Dovedi ti nju kuci. Kao ukradi.Ili kao ona pobegla sa tobom.
Dragan uzdise, vidim da mu je stvarno stalo do devojke.
-Bas je volis; govorim
-Ma prava je.To je to.Da kradem, kazes?
-Kradi.
-Neces reci nikome?
-Pa ja odoh za Brcko za tri dana.Dajem ti casnu.

*
U fotoalbumu cuvam sliku .Ispod nje napisano.
“August 1982
Na Draganovoj svadbi, Anka u drugom stanju…
Citav onaj problem je bio lazni alarm…ali prava ljubav…

I tako meni padaju secanja u krilo.I srce mi je na mestu.Postoje ljudi koji nas celog njihovog i naseg zivota nikada, nicim nisu povredili. Cak ni pogledom prekim.Koji su bili jednostavna prisutnost, mir, smeh, podeljene tajne, sreca koja pripada mladosti i ludosti i razumevanju.I kao da nas je ta lepota obelezila. I pomagala u najtezim i najstrasnijim trenutcima, najvecim gubitcima.Nada da uvek, na neki misteriozni nacin se sve zavrsi dobro. Takav je meni bio moj brat Dragan..

Sva secanja u meni, vezana za Karadjordjevo i sve ljude koje volim je
neuhvatljivo lepa igra, ples bagremova nad zitnicom i horizontom.Ukusi, mirisi, sarenilo tuge i srece.Verovatno je to svuda tako ali…Banat ima nesto sto nigde ni jedan pejzaz nema. Najvise planine na svetu.Najlepse planine na svetu.Ljudi koji ga cine.Morala sam pomisliti na Van Goga ( dete neke druge ravnice) umesto poluludog i tuznog, hilaricnog od neobjasnjive unutrasnje srece kako slika tu banatsku ravnicu.Umesto ruznih svraka, smeh se otkida izmedju klasja, i vine se ka nebu koje je jos uvek Rembrantovo, tri cetvrtine.
Uzareni krugovi.
Negde je belouska zamakla.I sve je ravnica da se nigde ne mozes sakriti.Ni od sebe.Upravo zbog toga, zemlja sama, ta zemlja crnica, prica price.E zato se kaze: "Da te zemlja crna ne cuje."

***

5 mart 2010, Amsterdam
Za mog brata Dragana Drakulica-Vucicu ( R.I.P)

-Kada se sudilo, zloglasnom sefu gradske policije u Velikom Beckereku, Juraju Spileru, dalekog aprila 1948 godine, jedna od njegovih izjava je bila sledeca:” Pre nego sto krenem na opisivanje pojedinih akcija u Karadjordjevu, istini za volju, hteo bih da istaknem da je to selo bilo najtvrdji orah u mojoj policijskoj praksi.Ne samo da mi nikada nije uspelo da nadjem u tom selu poverenika, vec je i drzanje svih uhapsenih lica sa nase tacke gledista bilo vrlo tvrdo.Sve akcije i sve provale u tom selu su izvrsene
iskljucivo na osnovu podataka dobijenih od lica iz drugih sela. – ( Iz Istorije B.Karadjordjeva/ grupa Fb )

Verovatno taj zloglasni sef nije znao da se sva deca u Karadjordjevu, uce nekoliko bitnih stvari jos od malena.A od svih jedna, posebna: “Da te zemlja crna ne cuje” ili “Ni zemlja crna da to ne zna”
I sto je receno u poverenju to ostaje u poverenju, ne ispoveda se ni na grobu
onih koje volimo.Kao da je prica “U cara Trajana kozje usi”, njihovo licno naravoucenije iz proslosti ili da su polozili zakletvu cutanja .Tacno se znalo kome; sta; kada; gde i kako se moze –reci.Jer nisu ni svi Karadjordjevcani bili rodjeni mudri.Narocito se od blesavih trebalo cuvati.
Sve price se bolje pricaju kada imaju u sebi neki dinamican pokret tuge ili neku tragediju, skrivenu, koja sluzi kao motor price.Ali kako starim, primetila sam da lepota umetnosti i lepota secanja mi donose vise u svojim praznim rukama nego i jedna prica puna neocekivanih preokreta i dramatike.Otkrila sam, da mi lepa secanja upravo kao i balet; i slika Kandinskog;i koncert za celo od Elgara; donose –utehu.Ne, kao u pesmi Matosa, gde kosa sapuce-pssst i u smrti se sniva-..ne. ne ta uteha iz ljubavnog ocaja nego -uteha iz lepote zivljenja.

Lepota zvuka tako duboka da mozemo zaplakati.Apstraktnost koja nas moze ispuniti.Kao svest o svetlosti duse u nama.Uzdah i ljubav takodje dolaze praznih ruku upravo kao sve istine; istorije ili osmeh Mona Lize.Saznanje da nismo sami.
U lepim secanjima takodje nismo sami.Zato je bitno secati se lepog.Zato se borimo za fotografije iz davne porodicne i nase proslosti.Zato smo sentimentalni kada cujemo pesmu koja nas vrati u neko draga vremena.Uteha, da zivot i da svi ti lepi momenti i jesu momenti zbog kojih zivimo.Zivljenje za zivljenje kao umetnost za umetnost…i sve sto je lepo, smesno, melanhilicno, dolazi bez reda.Padaju secanja bez datuma.I kada vas neko pita: Kada je to bilo?-Razmislite, pogadjate,sumnjate.Zatim vas pitaju,oni malo filozofski nastrojeni-Pa kako znas, da se dogodilo?-Pogledate tu budaletinu i odgovorite sami sebi ”Znam, jer znam ljubav kao i zivot sto su dosli praznih ruku i sve dali.Znam jer srce je na mestu kada se secam”
Ali vi samo smuseno podignete ramena i kazete- “Ne znam” ili odgovorite jos nesto gluplje.I to vrlo rano uce decu u Karadjordjevu, da uoce razliku izmedju dve vrste pitaca. Kada neko postavlja pitanje samo da bi cuo svoj odgovor i kada neko postavlja pitanje zato sto zeli da uci.

*
-“Nosila sam sa ponosom prljavoroze haljinicu sa malim izvezenim bambijem ispod leve naramenice.Ne znam koliko mi je godina.Skakucem pod velikim stablom,krosnja je ogromna, gazim cudne plodove voca koga nikada nisam videla.- Ajme Ljubo!! Eno ce se sva isprljati dudicima!- cujem zenu sa maramom na glavi i vidim mamu kako skace sa hoklice.Ali ja gledam u kokoske.One trce.Hocu i ja da trcim!I Moja mama hoce da trci.Kokoske! Guske!Curke!Patke! Prasina! Perje!Prasina! Sunce!
Ogromna senka iskace ispred mene.Zmirkam jer mi sunce bije u oci.Ali ne mogu da vidim ko stoji ispred mene.
-Zdravo-kaze mi senka.I dalje zmirkam, razaznavajuci sorc, cvrgava kolena, sva izgrebana i smedje sandale pod prasinom.
Gledam moje sandale.Prasina!Mekana!Kokoskeee! Oko senke trcim!Mama trci, senka trci.Sto je selo lepo! Svi trce!Prasinaaaa.
– A ujo ima ljulju u kotarki!- kaze mi senka.
Stajem.Okrecem se.On zmirka.
-Ajde! Ja sam Dragan, tvoj brat!
A mama kaze:”Molim te pazljivo Dragane, da ne padne iz kotarke, jos je mala”
-Ma daj tetkaaaaa-I on me uhvati za ruku.Ja uopste ne razmisljam da izvucem ruku.Gledam u njegove velike prasnjave sandale i okrecem se, osvrcem i pokusavam videti kako to ostaju otisci nasih sandala razlicitih sara i velicina u prasini i kako su kokoske bez sandala.Guske nemaju sandale.Patke nemaju sandale”

*
Nista lepse od zimskih raspusta u Karadjordjevu.1970 i neke je bilo bas nezgodno u selu; u noci bez meseca i jedne jedine sijalice koja je pukla, otici do poljskog.Narocito u zimu kada Kosava u ganku plese sa jezuskama sneznim.Zato se drzao lavoric izpod kreveta.
-Draagaanee…
-Dragane…znala sam namestiti malo cmizdrav glasic. Cusnem ga, on ne reaguje.Opet ga protresem.
-Hmmmmmm.. sta je!?
-Moram u wc!
-Lavoric, pa izvoli,spaaaavamise.On se sakriva pod dunjom.
Povlacim dunju- Dragaane, moram kaaakiti-
-pfffffffffffffffffff-ustaje
Kozun, papuce.Papir.I do stale. U stali je i za najvece zime toplo.
Trazim kanalic u stali.Slame ekstra.
-Neemoj gleeedati.
-Niko ne gleda. Kaki vec jednom!
-Ne mogu.Mislim da ti gledas.-I on izlazi iz stale.
-Pozzzuriiiiiii. Smrznucu se…vice ispred stale.
- Ne mogu jer- krava gleda u mene!
-Ajmemeeeeni smrznucuuuuseeee! Moooolim te kaaaki!
U trijumfalnom momentu kada mi je uspelo, krava koja me je gledala,odluci da je njoj vreme da piski, 20 centimetara dalje od mene.
-Ispred stale, cuti on,cutim ja, klizavo u papucama i Dragan mi cvrsto drzi ruku.Odjednom pocne smrkati, mirisati kroz vazduh i zacene se od smeha…Ja placem u pidzami zutih nogavica…
-Oooocu kuuuciiii…

*
-O curko slepa!!!!!Poginucemo lebac ti tvoj!!!!! Pa el gledas ti!? Gde vozis u kanal????
Lepo sam te naucio kako se vozi traktor!!!Smaaaanjuj gaassss!!Slusas ti sta ti ja pricam!!!!!!
Ispred nas u augustovskom crvenilu predvecerja i zlatne prasine,guske se spremaju poletiti i ja sa Draganovim prvim stojadinom za njima.
Vristim od smeha.

*

-Imam ti nesto reci i samo tebi.Jesi cula?Ovo jos niko ne zna.
Uh odmah sam znala ovo je ono: Da ni crna zemlja ne zna…
-Zenim se.
-Onom iz Cesterega?Nisam mogla sakriti razocarenje u glasu.
-Ma kakvi ta je za ponekad.
-Onda onom iz Zitista?
-Tu sam davno susnuo.
-Ima jedna kod nas u selu, srce mi uzela.Nema druge.
Ja nju moram zeniti.A jesam je i u problem uvalio.
-Bicu tetka!!!!Samo kako mislis to sakriti?
-Bas si ti neka azdaja! Ne mislim ali moram nekome reci.I moram
smisliti kako da kazem Dudi i Mici.Uvek je roditelje zvao po imenu.
-Ne bih ja njima nista rekla nego pred svrsen cin. Dovedi ti nju kuci. Kao ukradi.Ili kao ona pobegla sa tobom.
Dragan uzdise, vidim da mu je stvarno stalo do devojke.
-Bas je volis; govorim
-Ma prava je.To je to.Da kradem, kazes?
-Kradi.
-Neces reci nikome?
-Pa ja odoh za Brcko za tri dana.Dajem ti casnu.

*
U fotoalbumu cuvam sliku .Ispod nje napisano.
“August 1982
Na Draganovoj svadbi, Anka u drugom stanju…
Citav onaj problem je bio lazni alarm…ali prava ljubav…

I tako meni padaju secanja u krilo.I srce mi je na mestu.Postoje ljudi koji nas celog njihovog i naseg zivota nikada, nicim nisu povredili. Cak ni pogledom prekim.Koji su bili jednostavna prisutnost, mir, smeh, podeljene tajne, sreca koja pripada mladosti i ludosti i razumevanju.I kao da nas je ta lepota obelezila. I pomagala u najtezim i najstrasnijim trenutcima, najvecim gubitcima.Nada da uvek, na neki misteriozni nacin se sve zavrsi dobro. Takav je meni bio moj brat Dragan..

Sva secanja u meni, vezana za Karadjordjevo i sve ljude koje volim je
neuhvatljivo lepa igra, ples bagremova nad zitnicom i horizontom.Ukusi, mirisi, sarenilo tuge i srece.Verovatno je to svuda tako ali…Banat ima nesto sto nigde ni jedan pejzaz nema. Najvise planine na svetu.Najlepse planine na svetu.Ljudi koji ga cine.Morala sam pomisliti na Van Goga ( dete neke druge ravnice) umesto poluludog i tuznog, hilaricnog od neobjasnjive unutrasnje srece kako slika tu banatsku ravnicu.Umesto ruznih svraka, smeh se otkida izmedju klasja, i vine se ka nebu koje je jos uvek Rembrantovo, tri cetvrtine.
Uzareni krugovi.
Negde je belouska zamakla.I sve je ravnica da se nigde ne mozes sakriti.Ni od sebe.Upravo zbog toga, zemlja sama, ta zemlja crnica, prica price.E zato se kaze: "Da te zemlja crna ne cuje."

***

5 mart 2010, Amsterdam
Za mog brata Dragana Drakulica-Vucicu ( R.I.P)

Dobar dan postovani gledaoci i citaoci, predstavljamo vam danas osobu izuzetnog,
karizmaticnog karaktera, nasu veliku umetnicu i pesnikinju Branku i jos karizmaticnijeg politicara, legendu, coveka koji ne moze da umre- Fidela.
Postavicemo prvo par pitanja nasoj pesnikinji.
-Molim vas recite nasim gledaocima, cime se trenutno bavite?
- Trenutno sam direktorka Instituta za uterivanje djavola.
Voditelj- Mislite, isterivanje djavola?
-Ne.Upravo se o tome radi da svi pristupaju tom problemu- uterivanju djavola- sa
nevericom, predrasudama i odmah u pocetku jednim negativnim stavom uslovljenim verskim osecanjem.
- Pa, recite nam nesto vise o uterivanju djavola.Rekli ste da je to institut, koji postoji, vec koliko godina?
- Institut je osnovan pre dve godine.On je produkt cudne situacije gde su mi se obracale osobe,mislim
konkretno na zene, ljude i decu, koji su nezadovoljni svojom naivnoscu, nepokvarenoscu i cistotom bile zrtve drustva.Patnje koje su oni zbog svoje dobrote dozivljavale su imale skoro religiozni osecaj patnje
cak im ni nasa crkva,kao ni nasi imami, nisu mogli pomoci.
-Da. razumem.Da li vi uterujete djavola po nekoj metodi? Jednog djavola ili vise njih?
-Kada je Institut poceo sa radom, kapaciteti nam nisu dozvoljavali vise od jednog djavola ali
Bogu hvala, trenutno imamo i odeljenje koje se bavi Uterivanjem pod visokim pritiskom,
sto podrazumeva vise od pet djavola po osobi.
- Osobe koje dolaze na uterivanje djavola da li ih smatrate pacijentima?
- Kako da ne. Ako vi imate rupu u glavi morate biti ili u bolnici ili pod zemljom.Evo konkretno, gospodin Fidel,koliko je on lezao u bolnici sa rupom u glavi?
Ovo su ljudi kojima je zlo drustvo napravilo rupu na dusi i kao takve smatramo ih pacijentima
kojima je pod hitno potrebno popuniti tu rupu na dusi.
- Da li nam mozete dati primer kako dolazi konkretno do uterivanja djavola.
- To zavisi, da li je porodicno ili individualno.
Uglavnom metode su kao i srednjovekovne inkvizicije, uvek uspesne, naravno, ovaj puta reverzno.
Nasi pacijenti su na srecu osobe visoke inteligencije i ekstremnog kukavicluka, kada im zapretimo da biraju
izmedju cupanja noktiju i da istuku komsiju, uvek izaberu da prebiju komsiju.
- Nije mi jasno. Zasto je i komsija tu, mislim, zasto to dozvoljava?
-Zato sto je drustvo pokvareno, o tome vam pricam. Neke komsije su dolazile i za pedeset ojra da bude pretucen.
A neke komsije dolaze iz ciste ljubavi prema djavolu.
-I kada je izlecen, vas pacijent, kako to izgleda?
- On je posle uspesan lopov ili siledzija ,politicar, drogaros, zavisi sve od toga sta smo mu uterali.
-Kazite mi da li ste ikada imali osobe kojima niste mogli pomoci?
- Da, na zalost takvima preporucujemo manastir.To im je stvarno poslednja stanica.
Hvala vam na interesantnom razgovoru.
- Molim lepo.Izvolite. Ovo je broj naseg Instituta ako zatreba.

Fidel- Oh, Dios mío! No tengo nada- la bruja!la bruja!la bruja!

Kat!!
Kat!!!